bukvar-1
bukvar-2
bukvar-3
bukvar4
bukvar5
bukvar6
bukvar7
prebaciti-u-BUKVAR-1-1
prebaciti-u-BUKVAR-2-1
ilustracije-1
ilustracije-3
ilustracije-5
ilustracije-6
ilustracije-7
ilustracije-8
ilustracije2
ilustracije4
NextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnailNextGen ScrollGallery thumbnail

 

Слова у свечаним одеждама

 (Олгица Стефановић, Сликовни буквар православља,

 Градска библиотека из Новог Сада, 2017)

  1. Градска библиотека из Новог Сада обрадовала нас је својим новим издањем – Сликовним букваром православља Олгице Стефановић. Буквар који је сачинила уметница Олгица Стефановић је пре свега ликовно дело и све је у њему подређено поетици слике. Ова књига богатог садржаја у целости је посвећена ћириличном писму, српској средњовековној уметности и православној вери. Кроз мноштво илустрација читаоци упознају сву лепоту српских фресака, икона, рукописних књига, орнаментике… Текстови који обогаћују раскошно илустовану књигу су цитати наших највећих духовника попут Светог владике Николаја Велимировића и Аве Јустина Поповића, затим, ту су основне молитве, приче о српској историји и Немањићима, као и духовне песме.

Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо, а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сликовни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих предака. Слова су овде украс, али и оно што самим собом бива украшено, како то истиче Драгомир Ацовић. Са друге стране, записи који су обасјани смерним ватрометом тих слова и ликова, сведени су колико на основне, насушне истине, толико и на дубокомислен и песнички говор духовника и богослова Српске православне цркве.

У моћном окружењу таквог краснословља, нека утврђена академска правила навођења текстова  морала су донекле да устукну. Да устукну пред Лепотом. Записи, понекад дати у целини, а понекад у деловима,  углавном су наведени као цитати, али неки од њих су невидљиво испреплетани са ауторкиним речима у виду слободних парафраза. Речи духовника и песника, попут река понорница, изненадно избијају на површину да би се исто тако изненадно изгубиле у дубинама и заметнуле свој траг. Једноставно (наизглед), као када се пише песма, као када се разговара са децом.

Оптерећивати овакву књигу академском доследношћу и прецизношћу, књигу која нити је историографска, нити је теолошка или филозофска – било би неприкладно. Наравно, имена аутора и њихових дела наведена су (засебно) у књизи. Питање нашег националног идентитета превазилази академске оквире – оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима Милована Витезовића: „Њен уметнички рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија обнове богате српске средњовековне уметности.“

Др Жарко Димић, историчар, о буквару Олгице Стефановић написао је: „Азбучник – буквар који је сјајно осмислила новосадска уметница Олгица Стефановић, својеврсна је читанка хришћанског света, па и омањи лексикон православља, српске историје и културе. У сусретању са српском прошлошћу, од светих Немањића, преко Његоша, до владике Николаја Велимировића – моћан је круг просветитељства, државности, мудрости и светости. И све те миленијуме и векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима испуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и знања поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави учењу и сазнању.“

Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.

Олгица Стефановић је графички дизајнер, сликар и иконописац. Члан је СУЛУВ-а и УЛУС-а (удружења ликовних уметника Војводине и Србије), као и Екслибрис друштва Војводине. Живи и ствара у Новом Саду.

Ауторкин деценијски рад на пројекту Моја ћирилица сврстао је међу оне који на најбољи начин представљају нашу културу, не само у Србији, већ и широм света. Имала је преко четрдесет самосталних изложби у Србији, Русији, Канади, Словенији, Црној Гори, Реп. Српској, а својим радовима из иконописа, илустрације и графике представљала је Србију на многобројним међународним изложбама у иностранству (Кини, Аргентини, Мексику, Финској, Пољској, Немачкој, Белгији…).

Сликовни буквар православља је на Сајму књига и уметности у Новом Саду марта 2018. добио прву награду „Захарија Орфелин“ за најлепшу књигу Сајма. Олгица Стефановић је један од добитника Златне значке за 2018. годину за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе коју додељује Културно просветна заједница Србије и Министарство спољних послова РС. Покровитељ овог признања је Министарство културе и информисања РС.

У склопу свог пројекта Моја ћирилица Олгица Стефановић одржава ликовне радионице за децу посвећене ћириличном писму. Циљ ових ликовних радионица је да се деца кроз креативни рад упознају са значајем и лепотом средњовековне српске уметности, културе и писмености. Радионице посебно указују на значај употребе  ћириличног писма у садашњости и будућности, подсећајући да је ћирилично писмо део нашег културног наслеђа и идентитета.

Прва промоција Сликовног буквара православља одржана је 18. јануара 2018. године у Свечаној сали Градске куће у Новом Саду. Том приликом о књизи су говорили господа Драган Којић, директор Градске библиотеке Новог Сада, Драгомир М. Ацовић, архитекта и хералдичар, др Жарко Димић, историчар и госпођа Весна Башић, која је у свом надахнутом излагању истакла: Приређивачи књиге која је пред нама, Градска библиотека у Новом Саду као издавач, и организатори ове вечери када је представљамо јавности, сабрали су нас на Крстовдан, у навечерје Богојављења, када се многа тајна стекла у овим догађајима: Рождеству, Крштењу и Богојављењу. „Крст је победа, смрт смрти, и крст је доказ највеће Божије Љубави у понизности, пред васкрсење.“

Пред нама је вечерас Сликовни буквар православља – словно здање Олгице Стефановић, које карактерише љубав и славословље Богу и Роду. Ова, сугестивна, снажна, топла и присна слова, припадају свима, свим узрастима и свим нивоима образовања, овако уцелињена, доприносиће да се извесни занемарени, а тако важни проблеми наше данашње духовности, разумевања историје, културе и васпитања – расветле и превреднују неке наше заблуде, подсећају и утичу на продубљивање наших знања о пореклу, Светосављу, Богослављу и Православљу. Написано слово сведочи како су наши преци, српски кнежеви и владари, духовници, научници, војсковође, уметници…, живели, радили и стварали. Ти  узори, не застаревају.

Олгица Стефановић нам се и у овоj књизи представља као даровит сликар. Њене слике-иницијали су својеврстан православни подсетник на вертикалу нашег спаса, венац славе Светом Сави, утемељивачу православне вере код Срба.

Олгица словима ћирилице дарује богате одежде, преодевајући их у раскошне слике-слова, разбокорене вињете, минијатуре, заставице. У сваком слову азбуке су живи ликови светих, подвижника, ктитора, српских владара и властеле. Слова су истовремено и тиха молитва, дар и уздарје – бруј уметнички обликоване ћирилице. Познавање вере и историје сопственог народа ствара и негује осећај животног трајања. Зато нас одабрани текстови који прате слова, подсећају на догађаје или личности, сведочећи о националним идејама и узорима. Истовремено, преко наших знања о њима, настављају да живе Срби, који су својим радом, дубоко уплужили семе у светосавску „уску стазу“ која и данас плодоноси.

         Стефан Немања је својим узвишеним подвизима у служењу Христу Богу дао „типик“, одушевљени образац према коме треба да живимо. Свети Симеон Немања дао је Србима и заштитни оклоп – то је држава српска, дао је Србији и светлу душу – то је његов најмлађи син, светитељ Сава који у себи носи Бога. Своје животно, просветно и владарско искуство Свети Сава је сублимисао у мисли коју преносе његови биографи – „За Србе је уска стаза, а не широк пут“.

         Српски светородни витешки краљеви, градећи манастире, своје велелепне задужбине, у којима је цветала духовност и уметност, били су по дометима у просвећености и раскоши, угледници међу тадашњим европским народима.

Али, Свети Сава је знао, да је најважнији храм, који је најтеже подићи, сачувати и који је увек потребно обнављати – ЧОВЕК. Оплеменити, одуховити, изградити и васпитати српског човека, да постане човек дубоке вере и високих моралних својстава – то је најтежи посао. Да чува свој језик и писмо, који су, истовремено писмо и језик Светог писма и службе Божије.

 Олгица Стефановић, сликар у нашем времену, проналази подстицај у свести и сазнању да преноси родну реч која одзвања из дубине векова, а та родна реч у којој је садржано духовно и народно благо, је највеће наше богатство. Зато мора бити чувана и преношена, ширена и умножавана. То ће нам омогућити да сачувамо духовне тековине, које ће будућим нараштајима осигурати опстанак и трајање.

Срећни народи су своје библиотеке и архиве сачували у оном облику у којем су оформљени. Срећни народи нису своје националне библиотеке и архивску грађу носили са собом на бојишта и није им књиге и грађу заробљавао непријатељ (пљачкао, отимао, спаљивао, уништавао). Срећним народима није непријатељ спалио Библиотеку, спалио намерно да би уништио памћење, а тиме и идентитет српског народа.

     У богатству дарова, пре свих, Олгица Стефановић је одабрала онај, који је родоблажени Стефан Лазаревић назвао љубав превасходи.

     Зато ову књигу можемо читати и као сећање на будућност, закључила је госпођа Весна Башић.

Дамир Малешев

(Предговор господина Драгомира М. Ацовића)

 

Олгица Стефановић одавно је замађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шифра или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега, и форму слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово, али исто тако Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке Голготских крстова на којима су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба кроз које нас посматрају они који су се прославили пред Творцем и огледало у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину на теразијама правде.  

У овом пролазном и ефемерном тренутку садашњости, Олгица Стефановић је одабрала да нас подсети да је у почетку била Реч, и да је Реч била у Бога! Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.

Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне које су те речи родиле. Зато нам се из слова обраћају ликови који вечно живе, речи које не умеју да умру, поруке које нам свест држе чврсто, не у стези менгела него у загрљају љубави. Као на хералдичком штиту, ликови на њеним словима имају сопствену хијерархију, почасне позиције, покоравају се законитостима композиције, хијератског статуса и непомерљивој естетици чије су нам норме непознате, али лако препознајемо да ли јесу или нису поштоване. 

Борба за очување ћириличног писма у нашој Србији делује као контрадикција самој себи, као својеврсни оксиморон. Ипак, удворички менталитет, комбинован са псеудоинтелектуалним подозрењем и медијском нетолеранцијом према ћирилици, представља фактичко стање нашег понашања, времена и стварности, и никаква народна воља записана у Уставу јасно, обавезујуће и праведно неће значити ништа ако сами нисмо спремни да се за њу упорно и стално боримо и изборимо! И то не зато што смо против туђег, новог и општег, већ зато што смо и за своје, трајно и посебно! Не зато што волимо себе, него зато што немамо разлога да било кога волимо по цену да сами себе мрзимо! 

Олгица Стефановић се бави ћирилицом, и као чувар Грала бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.